Utisci su se slegili…Put za Gvatemalu na kraju I nije bio put za Gvatemalu vec za Honduras, ali sto se pre naviknem da cinjenicu da ovde nista nije sigurno i sto pre prihvatim promene i resenja u poslednjem trenutku to bolje po mene… Ipak sam ja u Centralnoj Americi, gde je skoro pa sve moguce sto je nemoguce i ono sto je nemoguce veoma cesto postaje moguce…hhhhmmmm..zvuci poznato
Elem, ono cemu sam sama svedocila u petak popodne, da mi je neko drugi pricao, rekla bih mu ala laaazeees…
Lagano krecemo ka granici sa Gvatemalom.. Divan suncani dan, mada kad razmislim od kada sam ovde svaki dan je divan I suncan…Cetvoro Srba naoruzanih dobrim raspolozenjem I gomilom piva I slatkisa krece na put - finalno odrediste Atigua Gvatemala grad u drzavi Gvatemali, koja je u CA4 regionu a za koji sa ponosom u pasosu nosimo vizu na godinu dana.
Veoma brzo stizemo do granice. Dajemo nase crvene, nove, divne biomtrijske pasose cariniku koji nas posle okretanja pasosa po rukama, gore i dole, salje u imigraciono…
Super je ta visa koju mi imamo I da u pravu smo, vazi ona godinu dana, ali… ne vazi!!! Mi mozemo ako hocemo da probamo da udjemo u Gvatemalu ali….
Naravno, masemo carinicima I samouvereno nastavljamo ka Gvatemali, nemaju pojma ovi carinici…I onako uvek moraju da se konsultuju sa sefom i sa sefom sefa da bi nam dali odgovor na neko nase pitanje..
Izmedju dve granice je most.. Prelazimo most, dakle, lagano ulazimo u Gvatemalu.. Rampa je podignuta, dva carinika ne obracaju paznju na nas iI mi se provlacimo ispod rampe..Zena sa majicom turisticke organizacije Gvatemale I fluoroscentnim prslukom nam prilazi, gde idemo, u Antigvu, koliko noci, dve, ok, idite u imigraciono, aqui… Ostajemo u kolima, Miroslav izlazi i onako nismo od neke pomoci… Pet minuta kasnije, kad nam je mozak dostigo kriticnu temperature pre kljucanja, vraca se sa neodredjenim izrazom lica.. Paaaaaa…ovako… Sve vize su suspendovane pre 10 dana kada je vlada objavila rat narko bandama na severu zemlje i proglasila vanredno stanje… jedino sa vizama koje izdaje njihov konzulat u El salvadoru mozemo da udjemo u zemlju, ali mi to nismo znali… sad, postoji varijanta da samo produzimo pravo i da ilegalno budemo u zemlji i da se pravimo blesavi dok molimo boga da nam na povratku niko ne trazi nista… ali…
BITI ILEGALNO U NEKOJ ZEMLJI…NEEEEE..
Pogotovo ne u nekoj banana republici, zemlji u kojoj je vanredno stanje, rat sa narko kartelima…Nisam ja za to..ja sam gospodjica PS..sve po pravilu sluzbe… Miroslav ne odustaje, pokusava da pregovara sa tipovima iz turisticke organizacije(svrha tih pregovora mi nije bila jasna i onako je vecina bila za povratak)… konacno, ulazi u automobil I krece pravo kako bi se okrenuo..hmmm..
Pult turisticke policije, izlazi i ponovo se konsultuje sa policajkom i drugim radnikom turisticke organizacije..
Kako mislite ne mozete da udjete u Gvatemalu, pa vi ste vec u Gvatemali…
Vidim znak BIENVENIDOS.. da bas vala.. dobrodosli, ali za malo…konsultacije, sta, kako, gde…Ipak, bez obzira sto smo vec ilegalno u zemlji odlucujemo da se vratimo…vec pocinjem da brinem..kako sad prilikom izlaska iz zemlje????
Miroslav pali svoj miromobil, na granici je red automobila, zaobilazi ih sa desne strane, prolazi ispod rampe pored zbunjenih gvatemalskih granicara, prelazi most, na straini El salvadora zaustavlja nas carinik, molim vas otvorite prtljaznik, pivo, dobro, dovidjenja, drugom cariniku sa kojim smo se vec konsultovali prilikom ulaska masemo, slazemo grimase koje bi trebalo da znace nismo ipak usli i nastavljamo put dalje..
Moja vilica visi, oci su mi razrogacene, ne mogu da dodjem sebi od iznenadjenja..da li sam ja to usla u zemlju i izasla iz iste ladno kulirajuci granicare, policiju, imigraciono, carinu…
Da..
Bienvenido u zemlje centralne Amerike gde ono sto je nemoguce je moguce i ono sto je moguce vrlo cesto bude nemoguce…
Wednesday, January 5, 2011
Wednesday, December 22, 2010
Slava u Srba
Proslavismo I srpsku slavu u San Salvadoru… I kako to biva, lepo se jelo I pilo dva dana, pa sada pantalone, koje sam konacno posle dva meseca mogla da obucem, sa teskom mukom zakopcavam…
Za sve je kriv beli pasulj, kome tesko ili ti nikako ne mogu da odolim. Interesantna je ta stvar sa pasuljem, ovde se jede crveni pasulj u svim varijantama I uopste nemas osecaj da si jeo nesto tesko a onaj nas beli…
Elem, na slavi kog prijatelja nam Srba gosti su bili pripadnici hriscanske pravoslavne zajednice uglavnom iz Palestine ili potomci Palestinaca, tako da je celokupni dogadjaj bio prava atrakcija njima a njihovo ponasanje prava atrakcija za nas.
Naime, svima je poznat obicaj u Srba da se na slavi sedi za astal I da se krece sa predjelom broj 1, pa predjelo br 2,…… predjelo br n, pri cemu je n naravno prirodan broj (ipak nije ali vrlo cesto tezi beskonacnom), zatim se krece sa glavnim jelom 1, pa zatim glavno jelo 2, …….glavno jelo n(ponovo n pripada skupu prirodnih brojeva), uz to se pije puno vina a na kraju dodje pecenje ili ti u ovom slucaju riba. I sve ovo traje nekoliko sati (broj sati ponovo pripada skupu prirodnih brojeva I na zalost nekih nije beskonacno).
Kod ovdasnjih domacina poziv na veceru, sto svakako slava I jeste, znaci da domacica stavi sve sto ima na sto, to je obicno pirinac I neko meso, malo sveze salate, sve se zavrsi za sat vremena, pije se Coca Cola sa puno leda ili neko jako, jako slatko pice, ponovo sa puno leda I vamos…
Ah, zamislite samo paniku na licima dvadesetoro gostiju na tradicionalnoj slavi u Srba kada su na stolu videli samo par cinija sa salatom (predjelo broj 1, naravno). I zamislite samo zacudjena lica svaki put kada domacica iz kuhinje donese novo predjelo ili jelo (broj od 2 do n )…
Ali sve je doslo na svoje kada su posle nekoliko predjela I glavnih jela ukapirali igru I konacno se opustili..
Inace najteze je bilo pronaci psenicu u tropskoj zemlji. Posle svakog obilazenja supermarketa sa nevericom bi uvek konstatovali da ni u ovom supermarketu nema psenice. Cak su nam neki predlagali da odemo do pekare I tamo pitamo za istu, sto smo I ucinili, ali smo naravno dobili odgovor da oni uvoze brasno (sasvim logicno). Konacno je stupila na scenu muchacha (zena koja dolazi 2 puta nedeljno, pere ves, cisti I kuva) nase nastavnice spanskog I koja je istog dana kada joj je I receno (naravno u petak popodne, dan pre slave, ili ti, po starom dobrom srpskom obicaju, u poslednjem trenutku) na pijaci nasla psenicu. Cak je donela I klasove psenice. Divna Kelly!!!!!
Inace je nastavnica spanskog sa ogromnim ushicenjem krenula da mi objasnjava kako psenica ima jako lep I interesantan cvet, dok sam ja pokusavala da joj objasnim da to nije cvet vec plod…
Ne verujem da me je ukapirala iako sam dala sve od sebe.
A inace, koliko smo dosadjivali zeni I koliko smo pricali o toj psenici na kraju je slavu nazvala celebration de trigo ili ti slavlje psenice, pa smo morali ponovo da objasnjavamo da se to u stvari slavi svetac, cime smo je,verujem, jos vise zbunili.
Za sve je kriv beli pasulj, kome tesko ili ti nikako ne mogu da odolim. Interesantna je ta stvar sa pasuljem, ovde se jede crveni pasulj u svim varijantama I uopste nemas osecaj da si jeo nesto tesko a onaj nas beli…
Elem, na slavi kog prijatelja nam Srba gosti su bili pripadnici hriscanske pravoslavne zajednice uglavnom iz Palestine ili potomci Palestinaca, tako da je celokupni dogadjaj bio prava atrakcija njima a njihovo ponasanje prava atrakcija za nas.
Naime, svima je poznat obicaj u Srba da se na slavi sedi za astal I da se krece sa predjelom broj 1, pa predjelo br 2,…… predjelo br n, pri cemu je n naravno prirodan broj (ipak nije ali vrlo cesto tezi beskonacnom), zatim se krece sa glavnim jelom 1, pa zatim glavno jelo 2, …….glavno jelo n(ponovo n pripada skupu prirodnih brojeva), uz to se pije puno vina a na kraju dodje pecenje ili ti u ovom slucaju riba. I sve ovo traje nekoliko sati (broj sati ponovo pripada skupu prirodnih brojeva I na zalost nekih nije beskonacno).
Kod ovdasnjih domacina poziv na veceru, sto svakako slava I jeste, znaci da domacica stavi sve sto ima na sto, to je obicno pirinac I neko meso, malo sveze salate, sve se zavrsi za sat vremena, pije se Coca Cola sa puno leda ili neko jako, jako slatko pice, ponovo sa puno leda I vamos…
Ah, zamislite samo paniku na licima dvadesetoro gostiju na tradicionalnoj slavi u Srba kada su na stolu videli samo par cinija sa salatom (predjelo broj 1, naravno). I zamislite samo zacudjena lica svaki put kada domacica iz kuhinje donese novo predjelo ili jelo (broj od 2 do n )…
Ali sve je doslo na svoje kada su posle nekoliko predjela I glavnih jela ukapirali igru I konacno se opustili..
Inace najteze je bilo pronaci psenicu u tropskoj zemlji. Posle svakog obilazenja supermarketa sa nevericom bi uvek konstatovali da ni u ovom supermarketu nema psenice. Cak su nam neki predlagali da odemo do pekare I tamo pitamo za istu, sto smo I ucinili, ali smo naravno dobili odgovor da oni uvoze brasno (sasvim logicno). Konacno je stupila na scenu muchacha (zena koja dolazi 2 puta nedeljno, pere ves, cisti I kuva) nase nastavnice spanskog I koja je istog dana kada joj je I receno (naravno u petak popodne, dan pre slave, ili ti, po starom dobrom srpskom obicaju, u poslednjem trenutku) na pijaci nasla psenicu. Cak je donela I klasove psenice. Divna Kelly!!!!!
Inace je nastavnica spanskog sa ogromnim ushicenjem krenula da mi objasnjava kako psenica ima jako lep I interesantan cvet, dok sam ja pokusavala da joj objasnim da to nije cvet vec plod…
Ne verujem da me je ukapirala iako sam dala sve od sebe.
A inace, koliko smo dosadjivali zeni I koliko smo pricali o toj psenici na kraju je slavu nazvala celebration de trigo ili ti slavlje psenice, pa smo morali ponovo da objasnjavamo da se to u stvari slavi svetac, cime smo je,verujem, jos vise zbunili.
Sunday, November 28, 2010
Treinta y tres
Iako mi po ovdasnjem vremenu jos uvek nije rodjendan, jer je u trenutku kada ovo pisem 27. novembar, sati 22:12, vec par sati na mom zidu na FBu ljudi postavljaju postove sa cestitkama, cestitaju uzivo preko Skypea, ili preko chata na FBu…
Priznajem, ja sam veliki obozavalac rodjendana…Hvala svima sto misle na mene ovog dana…
I koliko god me nekada smori to sto taj datum ustvari predstavlja podsecanje da si jos jednu godinu stariji, sa druge strane, predstavlja I priliku da proslavis sto si ipak pregurao jos jednu godinu ziv I zdrav…A ono sto me jako fascinira ove godine je sto cu po prvi put u svom zivotu imati 7 sati vise!!!!!!!!!!!!!!!
To je onaj bonus, kad napunis 33 godine, onda dobijes 7 sati extra zivota…Hahahahaha…
Kao u nekoj video igrici, stigla sam do 33 nivoa I eto bonusa… moram da se potrudim da za 66.rodjendan budem negde gde cu dobiti neki super extra bonus…npr najzapadnija tacka Aljaske, tada bi dobila u odnosu na vreme u Srbiji neka 12 sata, sto je pola dana…malo li je..36sati rodjendana..juuuhuuu…steta sto mi tada nece biti do nekog partijanja, mada ko bi ga znao, ljudi u tim godinama zanaju da iznenade…
Nekako taj 33.rodjendan a i sam broj 33…Hhhmmmmmm.. Evo sta sam nasla na Wiki a dopalo mi se o broju 33:
Po Njutnovoj skali temperatura na kojoj vri voda ali isto tako i atomski broj arsena, ako cemo konsultovati nauku.
S druge strane, ako se secate gramofona i ploca neke od njih smo slusali na 33 obrtaja… Kad smo kod muzike i The Smashing Pumpkins je na jednom od svojih albuma objavio pesmu 33.
To je, kazu I broj Ku Kluks Klana, jer K je jedanaesto slovo u azbuci i posto se ponavlja 3 puta onda je 33 kao proizvod 3 i 11 bio jedan od njihovih simbola.
33 je pozivni za Francusku i broj koji u toj istoj Francuskoj, ali i Portugaliji, Rumuniji, Spaniji i Italiji, prilikom slusanja pluca stetoskopom, lekari traze od pacijeta da izgovaraju (Trente-Trois, Trentatrè, Treizeci şi trei, Treinta y Tres and Trinta e Três) …
I naravno, 33 A.D je Isus Hrist bio razapet (naravno u svojoj trideset trecoj godini) posto je izveo 33 cuda…
Dakle kao sto rekoh taj magicni broj 33
Priznajem, ja sam veliki obozavalac rodjendana…Hvala svima sto misle na mene ovog dana…
I koliko god me nekada smori to sto taj datum ustvari predstavlja podsecanje da si jos jednu godinu stariji, sa druge strane, predstavlja I priliku da proslavis sto si ipak pregurao jos jednu godinu ziv I zdrav…A ono sto me jako fascinira ove godine je sto cu po prvi put u svom zivotu imati 7 sati vise!!!!!!!!!!!!!!!
To je onaj bonus, kad napunis 33 godine, onda dobijes 7 sati extra zivota…Hahahahaha…
Kao u nekoj video igrici, stigla sam do 33 nivoa I eto bonusa… moram da se potrudim da za 66.rodjendan budem negde gde cu dobiti neki super extra bonus…npr najzapadnija tacka Aljaske, tada bi dobila u odnosu na vreme u Srbiji neka 12 sata, sto je pola dana…malo li je..36sati rodjendana..juuuhuuu…steta sto mi tada nece biti do nekog partijanja, mada ko bi ga znao, ljudi u tim godinama zanaju da iznenade…
Nekako taj 33.rodjendan a i sam broj 33…Hhhmmmmmm.. Evo sta sam nasla na Wiki a dopalo mi se o broju 33:
Po Njutnovoj skali temperatura na kojoj vri voda ali isto tako i atomski broj arsena, ako cemo konsultovati nauku.
S druge strane, ako se secate gramofona i ploca neke od njih smo slusali na 33 obrtaja… Kad smo kod muzike i The Smashing Pumpkins je na jednom od svojih albuma objavio pesmu 33.
To je, kazu I broj Ku Kluks Klana, jer K je jedanaesto slovo u azbuci i posto se ponavlja 3 puta onda je 33 kao proizvod 3 i 11 bio jedan od njihovih simbola.
33 je pozivni za Francusku i broj koji u toj istoj Francuskoj, ali i Portugaliji, Rumuniji, Spaniji i Italiji, prilikom slusanja pluca stetoskopom, lekari traze od pacijeta da izgovaraju (Trente-Trois, Trentatrè, Treizeci şi trei, Treinta y Tres and Trinta e Três) …
I naravno, 33 A.D je Isus Hrist bio razapet (naravno u svojoj trideset trecoj godini) posto je izveo 33 cuda…
Dakle kao sto rekoh taj magicni broj 33
Friday, November 26, 2010
Privikavanje
Vec pet dana smo u San Salvadoru… Sta smo radili I sta smo naucili do sada :)
Prvo, ljudi su pravo blago ove zemlje…fenomenalno ljubazni I prijatni…bar oni koji nisu tetovirani clanovi bandi koje ovde ratuju..ali o tome drugi put, ili mozda I nikada.
Jos uvek cekamo da krenemo sa casovima spanskog mada smo mi krenuli sami da ucimo preko Rosetta Stone programa koji je skroz regularan I zanimljiv za ucenje bilo kog jezika.
Isli dva puta u bioskop, gledali Resident Evil 4 u 3D i odusevljavali se ko mala deca… Setnje po trznim centrima I klopanje u istim, radimo isto sto rade I lokalci jer su to mesta gde je najbezbednije da se provede vece. Trzni centri okiceni u duhu Bozica I Nove godine, svuda jelke, sneg, irvasi, patuljci I Deda Mraz J kako je samo to smesno…. Trzni centri su veliki, neki imaju I parkice gde mozes da setas, sto je ovde bas cudno, jer niko ne seta, svi voze svoje ogromne automobile koji trose gomilu jeftinog benzina…OMG…
Trazili skolu spanskog dva dana za redom….Nista normalno nismo nasli, najverovatnije cemo imati privatnog profesora/profesorku spanskog, sto mozda I nije tako lose. Bar smo tokom traganja saznali da neki ljudi ovde misle da je Krakozija, zemlja iz koje je lik koga glumi Tom Henks u filmu Terminal, zemlja koja zaista postoji I da je blizu Srbije…Da, bas vala…AAAAAAAAAAAA..
Probala pupuse…pa, necu ih vise jesti, ne svidjaju mi se…to je nesto kao dve male tanke tortilje koje se prave od kukuruznog brasna ili od brasna od pirinca, pa izmedju njih neko punjenje ili sir, ili pasulj ili meso ili kombinacija toga pa se to przi ko palacinka I kad to jedes to je nesto gletavo i cudnog ukusa.. Neka hvala, probala I to je to..
Cak smo izasli uvece u kafic Zanzibar gde je veseli bend svirao veselu muziku I gde I nije bilo tako lose, zamisli…Posle 3 dana ovde vec nasli mesto za izlazak..
Uspeli smo sami da predjemo put vere od naseg stana do prvog slobodnog taksiste..i to je bilo ..juhuuuuu..Inace, puno para bacamo na taksi ovde, a taksisti nemaju taksimetar nego okvirno ti kazu cenu ..placamo od 6 do 8eur u jednom pravcu…ali jebi ga kad je to jedina opcija trenutno, dok se ne okurazimo da se vozimo autobusom, ili iznajmimo neki auto.
Stan je majusan, ali imamo sve sto nam treba. Prva 3 dana imali smo cast da se tusiramo hladnom vodom a onda smo dobili toplu vodu…uuuuaaauuuu..kakva cast. Mada sam ubedjena da su gazde I dalje u cudu sta li ce nam topla voda za tusiranje….A konacno smo kupili I dovoljno adaptera za evropske kablove u americke uticnice, sto je inace u Srbiji bilo na listi za kupiti pod obavezno na prvom mestu, ali smo uspeli da stignemo do El salvadora a da ne kupimo ni jedan..kako to obicno biva…I tako sada smo konacno potpuno srecni jer ponovo mozemo u isto vreme da sedimo svako za svojim lap topom…juuuuhuuuu..
Dobila sam svoj NIT, nesto ko poreski broj ili sta vec, da bih mogla da otvorim racun u banci. Bilo je iznenadjujuce brzo I bez ikakvih frusracija…Cak sam dobila I plastificiranu karticu…Za ovaj postupak u Srbiji sigurna sam da bi trebalo 3 dana…Mi ne bi smo bili mi ako ne bi smo iskomplikovali vec dodatno komplikovane administrativne stvari.
Pocetak nove avanture
Razmisljam odakle da krenem, koji bi to trenutak tacno mogao da se nazove pocetkom putovanja… Da li trenutak kada sam odlucila da posaljem prijavu, trenutak kada smo krenuli za Frankfurt ili ipak trenutak kada smo iz Frankfurta, posle pet dana lutanja po gradu I cimanja oko trivijalnih stvari, poleteli za Madrid… Pa ok, neka to bude pocetak leta za Madrid, sve ostalo I nije neki big deal… :)
Taxi u 5:00 ceka ispred stana dok mi sa nasim velikim crvenim I malim crnim koferom, dva ranca I torbom za lap top (neocekivano mali prtljag kada kreces na put na drugi kraj sveta I to na godinu dana) pravimo sto manje buke mozemo dok silazimo niz stepenice. Krenuli smo, avion polece u 15 do 8 ali ja moram da budem na aerodromu tacno 2 sata pre poletanja..ponekad sam naporna I sama sebi ali to je u mojoj prirodi, ne sme da se zakasni…
Posle malo cimanja oko torbi I cekiranja I cekanja polecemo za Madrid. Iznenadjujuce malo prostora izmedju sedista!!!!!! OMG!!! Ali je bar stjuardesa ljubazna I simpaticna, sto u poslednje vreme uopste nije slucaj..
Aerodrom u Madridu je vec nesto sto nismo ocekivali, niti nas put do gate gde polece avion za San Hose/Kostarika odakle hvatamo avion za San Salvador. Posle jurcanja po aerodromu, ovim stepenicama gore, onim stepenicama dole, ovim vozom 3minuta, I ovom poketnom trakom pa desno…konacno nas gate!!!!! Posle 5min stvara se ogroman red..ukrcavanje ne pocinje na vreme, totalni haos.. neorganizovanost na svim nivoima, kao da sada prvi put ukrcavaju preko 100 ljudi u avion..totalna katastrofa!!!!!!! IBERIA – BUUUUUUUUUUUU!!!!!! Uzas.. A ni kasnije se utisak o njima nije promenio, stjuardese koje su neljubazne I sujetne I lenje, jer su u jednom trenutku ljudi sami poceli da ustaju I da sebi donose pice jer sigurno 4 sata nisi mogao da vidis gospodju u uniformi da prodje a kamo lid a te udostoji pitanja da li ti je nesto potrebno..I naravno sa zakasnjenjem od 40min u polasku da se put na dalje iskomplikalovao..
Propustili smo avion za San Salvador..
Stigli smo na gate gde nam je stjuart ljubazno objasnio da je ukrcavanje zavrseno pre 5min, I da odemo da potrazimo gospodju iz IBERIAe koja ce nam dalje reci sta ce biti sa nama..Doooooobroooo….Cekanje jos malo ispred nekog gatea, cica nam daje vaucere za hotel, za taksije, karte za sutrasnji let za 6ujutru, I ljubazno polazi sa nama posto ne govorimo spanski da nas sprovede kroz brdo administracija I da nam pomogne da nadjemo nase kofere… Prica o imigracionom I o dosadnim I glupim papiricima koje popunjavas je tako napornaaaa…Mislim stvarno…
Ulazimo u taxi kombi koji ludom brzinom krece ka svetlima greda.. Meni prolazi kroz glavu..Poslednji put vidjeni na aerodromu I tu im se gubi svaki trag :) ali sve je ok…dolazimo u hotel San Hose Palacio sa 5 zvezdica onako divno mirisljavi i svezi. Lokalno vreme 20:00 sto bi bilo 7 sati manje od lokalnog vremena u Evropi/Srbiji gde je tada 02:00 sto bi znacilo da smo u putu ako racunam pocetak onih 05:00 kad nas je taxi pokupio 21sat..juhuuu…Nalazimo internet koji placamo 5dolara za pola sata, javljamo familiji I domacinu u San Salvadoru da smo zivi I ok I krecemo da spavamo…Najudobniji krevet na svetu I najgore spavanje ikad, budila sam se na svakih sat vremena da bih proverila koliko je sati…iako smo cak narucili I budjenje…
Od Kostarike nista nismo vidli, po mraku dosli po mraku se odvezli do aerodroma I osim hotela koji je imao prelepu bastu nista nismo vidli L mozda sledeci put…kad IBERIA ponovo zakasni J
I onda, zezanje sa imigracionim ponovo, da li prvo cekirati kartu pa se javiti u imigraciono ili prvo se javiti u imigraciono pa cekirati kartu…AAAAAAA… I spori, spori sluzbenici, koji iako imaju kompjutere pisu sve rucno..popunjavaju neke papirice po deset puta sa stalno istim podacima, ime prezime, broj pasosa..i tako u nedogled..Elem, I to je gotovo, polecemo, I samo sto smo poleteli odmah I slecemo, let je trajao pa manje od 45min…J I konacno odrediste – San Salvador!!!!!!!
Slecemo I onda ponovo cimanje sa imigracionim, objasnjavanje oko vize, svrhe putovanja, bla, bla, bla, sluzbenik ne zna engleski ja ne govorim spanski, supervisor govori engleski pa idemo do njega da se objasnimo ko sam ja zasto dolazim u el Salvador, koliko ostajem…OMG..Na kraju pecat, visa 30 dana, javite se imigracionom u gradu (ooooo ne jos jedno imigraciono!!!!!!!) za produzenje I papapaa..
Lokalno vreme pola devet kad smo izasli sa aerodroma.. Ljubazni domacin je tu, ceka nas, dobooooo..sve je ok…Vrucina je, dok cekamo vozaca lagano caskamo o putu I delimo utiske, prilazi cistac I kaze vi ste Rusi…mi kazemo pa da (zasto se upustati u dalju raspravu!!)…on kaze spasiba I nasmeje se..Da, bas tako, spasiba, nasmejem se I ja, sto smo konacno stigli na drugi kraj sveta :)
Tuesday, April 3, 2007
Ujeo me komarac….
I to tacno izmedju kaziprsta i srednjeg prsta….u pet sati u kancelariji…i to bas kad sam se spremala da se namackam repelentom…aaaaaaaaa…
Danas sam odmah zapisala ime leka protiv malarije i idem sad da kupim za svaki slucaj..ah..smaranje…lekovi…
Danas sam odmah zapisala ime leka protiv malarije i idem sad da kupim za svaki slucaj..ah..smaranje…lekovi…
Nocni zivot i svadba u Luandi
Petak je vece…..
Lokal je Bay in, nalazi se na Ilji i ima odlicnu terasu sa koje se pruza pogled na osvetljen grad. Odlicno mesto da se provedu dva tri sata kada je napolju 25 stepeni a u stanu oko 40stepeni. Muzika … house u pocetku a onda ko na tinejdzerskim zurkama – za svakog po nesto, tako da smo nadalje slusali kizombu, rock, blues..…eeeee… Sto se tice ulaska – 20$ konzumacija i dobijes karticu pa dok imãs para na njoj dotle pijes…Zene – nista posebno, moram da priznam da sam se razocarala….Muski – jos gora situacija. Ima dosta onih matoraca sa pedeset i nesto koji su u drustvu mladjanih crnkinja ali se oni najbolje provode…djuskaju non stop i ludo se zabavljaju…
Oko tri smo otisli u drugi nocni klub centru grada – Don Kihot – tu je totalno druga situacija, zatvoren prostor, vise, mnogo vise Crnaca, muzika ne toliko sladunjava…i tu je za devojke ulaz 10$ i za to dobijes jedno pice a za muske je 20$ i dva pica…Ostali do pola pet i onda lagano kuci..
Pravo je uzivanje voziti Luandom nocu, nema guzve i grad izgleda lepo…
U subotu je naravno nestala struja pa sam se do pet sati kuvala u stanu a onda smo otisli ponovo da kuliramo u Café del Mar sa koleginicom koja je kasnije trebalo da ide na svadbu nase trece koleginice, pa posto neke kolege nisu mogle da prisustvuju – logicno – Bruno i já smo pozvani da popunimo mesto..Nismo se ni tren razmisljali – svadba u Angoli…kako egzoticno..
Ustvari, sve mi je posle petka bilo tako obicno, svi plesu kizombu ili kuduru, koji se meni inace vise svidja, jeli smo jela koja sam vec probala a i svadba je bila totalno u americkom fazonu, mlada sa vencanicom i obavezno secenje torte i ispijanje sampanjca i bacanje bidermajera….pih…globalizacija….uuuuaaaa…Cak su imali i plesnu grupu koja je u pauzama izvodila svoje koreografije…simpaticno..Ali nema veze..jos jedno iskustvo vise. I, da, svadba je pocela u 23h i mi smo ostali do pola 4…
I onda na povratku kuci nas je prestigo kamion na cijoj su prikolici na klupicama policajci naoruzani kalasnjikovima i naravno da nas je zaustavio i onda su dva pandura pocela da nas smaraju i tako 15 min: saobracajnu i vozacku (onda pola satã proucavanje saobracajne i vozacke…), izadjite iz vozila da pregledam vozilo…izadjemo iz vozila…udjite u vozilo, posle 5minuta njuskanja po automobilu…ti..pasos…ti…pasos…i tako u nedogled smaranje i smaranje…ali posto nista nije mogao da nadje onda nam je pozeleo srecan put i reko nam da vozimo pazljivo(naravno da se sada zezam) i to je bilo moje drugo smaranje sa policijom od kada sam ovde..
Lokal je Bay in, nalazi se na Ilji i ima odlicnu terasu sa koje se pruza pogled na osvetljen grad. Odlicno mesto da se provedu dva tri sata kada je napolju 25 stepeni a u stanu oko 40stepeni. Muzika … house u pocetku a onda ko na tinejdzerskim zurkama – za svakog po nesto, tako da smo nadalje slusali kizombu, rock, blues..…eeeee… Sto se tice ulaska – 20$ konzumacija i dobijes karticu pa dok imãs para na njoj dotle pijes…Zene – nista posebno, moram da priznam da sam se razocarala….Muski – jos gora situacija. Ima dosta onih matoraca sa pedeset i nesto koji su u drustvu mladjanih crnkinja ali se oni najbolje provode…djuskaju non stop i ludo se zabavljaju…
Oko tri smo otisli u drugi nocni klub centru grada – Don Kihot – tu je totalno druga situacija, zatvoren prostor, vise, mnogo vise Crnaca, muzika ne toliko sladunjava…i tu je za devojke ulaz 10$ i za to dobijes jedno pice a za muske je 20$ i dva pica…Ostali do pola pet i onda lagano kuci..
Pravo je uzivanje voziti Luandom nocu, nema guzve i grad izgleda lepo…
U subotu je naravno nestala struja pa sam se do pet sati kuvala u stanu a onda smo otisli ponovo da kuliramo u Café del Mar sa koleginicom koja je kasnije trebalo da ide na svadbu nase trece koleginice, pa posto neke kolege nisu mogle da prisustvuju – logicno – Bruno i já smo pozvani da popunimo mesto..Nismo se ni tren razmisljali – svadba u Angoli…kako egzoticno..
Ustvari, sve mi je posle petka bilo tako obicno, svi plesu kizombu ili kuduru, koji se meni inace vise svidja, jeli smo jela koja sam vec probala a i svadba je bila totalno u americkom fazonu, mlada sa vencanicom i obavezno secenje torte i ispijanje sampanjca i bacanje bidermajera….pih…globalizacija….uuuuaaaa…Cak su imali i plesnu grupu koja je u pauzama izvodila svoje koreografije…simpaticno..Ali nema veze..jos jedno iskustvo vise. I, da, svadba je pocela u 23h i mi smo ostali do pola 4…
I onda na povratku kuci nas je prestigo kamion na cijoj su prikolici na klupicama policajci naoruzani kalasnjikovima i naravno da nas je zaustavio i onda su dva pandura pocela da nas smaraju i tako 15 min: saobracajnu i vozacku (onda pola satã proucavanje saobracajne i vozacke…), izadjite iz vozila da pregledam vozilo…izadjemo iz vozila…udjite u vozilo, posle 5minuta njuskanja po automobilu…ti..pasos…ti…pasos…i tako u nedogled smaranje i smaranje…ali posto nista nije mogao da nadje onda nam je pozeleo srecan put i reko nam da vozimo pazljivo(naravno da se sada zezam) i to je bilo moje drugo smaranje sa policijom od kada sam ovde..
Friday, March 30, 2007
Zanimljiva stvar je da prozor kuhinje nase Banke gleda na automehanicarsku radnju. Tri do cetiri puta dnevno stojim ispred tog prozora da bih ispusila svoju cigaretu (nisam prestala da pusim iako sam planirala). I sta se desava u toj radionici – pa prilicno je mirno iako se svakog dana broj automobila povecava. Vec dve nedelje sam ovde i isti automobili koji su bili tu prvog dana i sada su jos uvek tu. Ponekad vidim nekog radnika kako otvori haubu i zamisljeno gleda ali to je sve.. Zakljucak je – ne zelite da vam se pokvare kola u Luandi tj ukoliko se pokvare nemojte da ih vozite kod mehanicara pored banke u NDumduma ulici. Epa, to je otprilike i situacija u Africi. Posao i problemi se gomilaju svakog dana a ljudi su tako spori i nemaju dovoljno znanja niti elana (mozda zbog stalne vrucine???) da resavaju probleme.
Mada, kad govorim o ljudima u Luandi koje sam upoznala – ne mogu nista lose da kazem o njima, cak naprotiv. Istina je da se sad osecam kao da sam vec hiljadu godina ovde. Ko god da ti ide u susret obavezno ti se javi sa Bon dija i sirokim, sirokim osmehom, prijatni su i fini..Iako imam problem u komunikaciji jer niko ne prica engleski a já ne pricam portugalski nekako opstajem. Kad je Bruno u blizini onda on prevodi a kad nije e to je onda mnogo zabavna situacija..Pricamo nekom mesavinom englesko portugalskog sa puno mahanja, crtanja prstima, pokazivanja na stvari i objekte u blizini i slicno.I naravno uz puno smeha…Ili kad slusam razgovor ljudi mogu da ukapiram o cemu pricaju ali detalje nikako ne mogu da razumem – samo temu razgovora. Ali trudim se…Ljudi se ovde dosta smeju, glasni su i …. Ma, nema one isfoliranosti i hladnoce koju imaju ljudi u razvijenim zemljama a i mi u Srbiji smo vec poceli da je razvijamo….surovi profesionalizam..A ovde su ljudi sve ne samo profesionalni..:)
Cene u Luandi – HMMMM…Pa recimo ovako, ukoliko se hranite kuci – kuvate svaki dan onda vam otprilike treba mesecno 500$ samo za hranu. Stanovi su od 2000$ mesecno pa navise i cesto stanodavci traze dve ili nekoliko godina unapred. Tesko se kupuju nekretnine jer se zapravo ne zna ko je pravi vlasnik. Ali, ovde imã prelepih kuca iz vremena pré 1975. (Samo sto se naziru iza ogromnih zidova ograda preko kojih je uvek bodljikava zica i kapija je uvek od metala, i uvek je cuvar ispred takve kuce… ). Ukoliko zelite da odete na rucak negde i da jedeta pa nista posebno – 40$ po osobi, pice nije tako skupo od 2 do 10$ zavisi od toga sta pijete i gde pijete. Cigarete su jeftine – kao i u svim nerazvijenim zemljama – daj sirotinji da pije i da pusi jeftino i imaces mir – sve sto je zdravo ovde je skupo a sve sto je nezdravo je jeftino..ukratko.Ukoliko zivite u stanu onda vam je trosak za vodu 15$ mesecno i 2.5$ za cistaca stepenista J Inace kad smo kod vode, ovde je privilegija imati toplu vodu..tako da s te strane nisam privilegovana pa se svakog jutra tusiram hladnom vodom i brrr..cvok,cvok…cvok..Mada kad je vruce kao ovde onda toliko i ne smeta, taman se probudis ujutru za 10sec ali…nije bas ni uzivancija..Benzin je ovde jeftin, jeftin..disel je 0.3$/l a benzin 0.5$/l ali ga nema cesto…Sto je najparadoksalnija stvar..Znaci, imamo zemlju koja je po rezervama i po proizvodnji jako bogata naftom (ali ne i rafinerijama – eeeee) i koja se u isto vreme suocava sa problemom nestasice goriva na pumpama..Redovi ispred pumpi su ogromno…kao u Srbiji nekad..A broj automobila na ulicama stalno raste…naravno u zavisnosti od vremena…kad je lose vreme (kise i sl) onda saobracaj i nije toliko zagusen jer ljudi iz predgradja zbog ogromnih bara ne mogu da se probiju ali kad je lepo i suvo vreme… Cula sam juce podatak da je 250.000 automobila dnevno na ulici…A ako uzmemo u obzir kvalitet njihovih ulica i nacin na koji voze eeee e onda jednacina postaje mnogo slozenija nego sto se na prvi pogled cini. Zamislite raskrsnicu puteva iste vaznosti, npr, i zamislite da sad sa svih strana automobili krenu ne postujuci pravilo desne strane (nisam sigurna da ovde znaju za to pravilo..), svi krenu svojim putem, pravo, desno, levo….i naravno da ce se zaglaviti u centru raskrsnice i da ce tu ostati dva satã dok se cvor ne razmrsi…e to je problem..A vec sam vam pomenula, mislim bar, plavo bele kombije – taxije koji voze kao ludi i stvarno ne postuju ni jedno pravilo…aaaaa…
Poslednja tri dana je pakleno vruce…iako sam po ceo dan u kancelariji umirem od vrucine iako je klima na 16 stepeni… Ali ovde su sve zgrade sa visokim plafonima tako da i to dodatno otezava situaciju sa hladjenjem prostora.
Juce posle posla smo isli na promociju filma o San community u organizaciji NGO Svedski hriscanski fond ili tako nesto..I bilo je skroz super. NGO aktivisti (bar bih rekla po izgledu), zaludne zene naftasa, I ljudi kojima je stvarno stalo da proguraju tu pricu o ljudskim pravima ovde ali to je stvarno don kihotovska borba. Da se vratim na temu o San zajednici ( poznati jos i kao Busmani). Oni su inace najstariji ljudi na svetu I naslov filma je When the first are last. Tretiraju ih kao robove, oni nemaju svoja sredstva za rad (nemaju ni semena da seju ni alatke da obradjuju zemlju – motiku npr J) i druga plemena im uzimaju zemlju i teraju ih da rade za njih a placaju im u 1-4kg hrane dnevno. Strasno…
A vece pre ovog sam gledala utakmicu Portugal – Srbija sa svojim cimerom Brunom (Portulacem) u …pa oni to ovde zovu pasterija a mesavina je pekare I kafica..I utakmica je bila dosadna, nije bilo tona na TVu, ljudi koji su pratili utakmicu nisu burno reagovali na desavanja na terenu (kojih I nije bilo mnogo al, ajd sad..). Ali dobro, nismo se mnogo obrukali…Uf..
Inace posle dogadjaja od proslog petka sada imamo cuvara-vozaca I novo obezbedjenje koje nas prati od stana do auta I ceka nas ispred zgrade I prati do stana…Maaa..
Mada, kad govorim o ljudima u Luandi koje sam upoznala – ne mogu nista lose da kazem o njima, cak naprotiv. Istina je da se sad osecam kao da sam vec hiljadu godina ovde. Ko god da ti ide u susret obavezno ti se javi sa Bon dija i sirokim, sirokim osmehom, prijatni su i fini..Iako imam problem u komunikaciji jer niko ne prica engleski a já ne pricam portugalski nekako opstajem. Kad je Bruno u blizini onda on prevodi a kad nije e to je onda mnogo zabavna situacija..Pricamo nekom mesavinom englesko portugalskog sa puno mahanja, crtanja prstima, pokazivanja na stvari i objekte u blizini i slicno.I naravno uz puno smeha…Ili kad slusam razgovor ljudi mogu da ukapiram o cemu pricaju ali detalje nikako ne mogu da razumem – samo temu razgovora. Ali trudim se…Ljudi se ovde dosta smeju, glasni su i …. Ma, nema one isfoliranosti i hladnoce koju imaju ljudi u razvijenim zemljama a i mi u Srbiji smo vec poceli da je razvijamo….surovi profesionalizam..A ovde su ljudi sve ne samo profesionalni..:)
Cene u Luandi – HMMMM…Pa recimo ovako, ukoliko se hranite kuci – kuvate svaki dan onda vam otprilike treba mesecno 500$ samo za hranu. Stanovi su od 2000$ mesecno pa navise i cesto stanodavci traze dve ili nekoliko godina unapred. Tesko se kupuju nekretnine jer se zapravo ne zna ko je pravi vlasnik. Ali, ovde imã prelepih kuca iz vremena pré 1975. (Samo sto se naziru iza ogromnih zidova ograda preko kojih je uvek bodljikava zica i kapija je uvek od metala, i uvek je cuvar ispred takve kuce… ). Ukoliko zelite da odete na rucak negde i da jedeta pa nista posebno – 40$ po osobi, pice nije tako skupo od 2 do 10$ zavisi od toga sta pijete i gde pijete. Cigarete su jeftine – kao i u svim nerazvijenim zemljama – daj sirotinji da pije i da pusi jeftino i imaces mir – sve sto je zdravo ovde je skupo a sve sto je nezdravo je jeftino..ukratko.Ukoliko zivite u stanu onda vam je trosak za vodu 15$ mesecno i 2.5$ za cistaca stepenista J Inace kad smo kod vode, ovde je privilegija imati toplu vodu..tako da s te strane nisam privilegovana pa se svakog jutra tusiram hladnom vodom i brrr..cvok,cvok…cvok..Mada kad je vruce kao ovde onda toliko i ne smeta, taman se probudis ujutru za 10sec ali…nije bas ni uzivancija..Benzin je ovde jeftin, jeftin..disel je 0.3$/l a benzin 0.5$/l ali ga nema cesto…Sto je najparadoksalnija stvar..Znaci, imamo zemlju koja je po rezervama i po proizvodnji jako bogata naftom (ali ne i rafinerijama – eeeee) i koja se u isto vreme suocava sa problemom nestasice goriva na pumpama..Redovi ispred pumpi su ogromno…kao u Srbiji nekad..A broj automobila na ulicama stalno raste…naravno u zavisnosti od vremena…kad je lose vreme (kise i sl) onda saobracaj i nije toliko zagusen jer ljudi iz predgradja zbog ogromnih bara ne mogu da se probiju ali kad je lepo i suvo vreme… Cula sam juce podatak da je 250.000 automobila dnevno na ulici…A ako uzmemo u obzir kvalitet njihovih ulica i nacin na koji voze eeee e onda jednacina postaje mnogo slozenija nego sto se na prvi pogled cini. Zamislite raskrsnicu puteva iste vaznosti, npr, i zamislite da sad sa svih strana automobili krenu ne postujuci pravilo desne strane (nisam sigurna da ovde znaju za to pravilo..), svi krenu svojim putem, pravo, desno, levo….i naravno da ce se zaglaviti u centru raskrsnice i da ce tu ostati dva satã dok se cvor ne razmrsi…e to je problem..A vec sam vam pomenula, mislim bar, plavo bele kombije – taxije koji voze kao ludi i stvarno ne postuju ni jedno pravilo…aaaaa…
Poslednja tri dana je pakleno vruce…iako sam po ceo dan u kancelariji umirem od vrucine iako je klima na 16 stepeni… Ali ovde su sve zgrade sa visokim plafonima tako da i to dodatno otezava situaciju sa hladjenjem prostora.
Juce posle posla smo isli na promociju filma o San community u organizaciji NGO Svedski hriscanski fond ili tako nesto..I bilo je skroz super. NGO aktivisti (bar bih rekla po izgledu), zaludne zene naftasa, I ljudi kojima je stvarno stalo da proguraju tu pricu o ljudskim pravima ovde ali to je stvarno don kihotovska borba. Da se vratim na temu o San zajednici ( poznati jos i kao Busmani). Oni su inace najstariji ljudi na svetu I naslov filma je When the first are last. Tretiraju ih kao robove, oni nemaju svoja sredstva za rad (nemaju ni semena da seju ni alatke da obradjuju zemlju – motiku npr J) i druga plemena im uzimaju zemlju i teraju ih da rade za njih a placaju im u 1-4kg hrane dnevno. Strasno…
A vece pre ovog sam gledala utakmicu Portugal – Srbija sa svojim cimerom Brunom (Portulacem) u …pa oni to ovde zovu pasterija a mesavina je pekare I kafica..I utakmica je bila dosadna, nije bilo tona na TVu, ljudi koji su pratili utakmicu nisu burno reagovali na desavanja na terenu (kojih I nije bilo mnogo al, ajd sad..). Ali dobro, nismo se mnogo obrukali…Uf..
Inace posle dogadjaja od proslog petka sada imamo cuvara-vozaca I novo obezbedjenje koje nas prati od stana do auta I ceka nas ispred zgrade I prati do stana…Maaa..
Wednesday, March 28, 2007
NEDELJA JE DAN ZA ODMOR
Rosini je novi lik kog sam upoznala ovde. On je sa Haitija i radio je neko vreme za IPS, prestao a sada ponovo radi za njih. S njim smo proveli nedelju.
Isli smo na IILJU..(ilja – ostrvo).
Ali to je ustvari poluostrvo ???!!! Tamo ima puno kafica koji imaju svoje plaze i ok je. Kulirali smo u kaficu 4 sata, ruckali, pijuckali, pricali o svemu i svacemu o Haitiju, Srbiji, Portugalu, Luandi, Angoli, Americi….
Nije bilo uopste vruce, zbog oluje prosle noci nije bilo ni guzve jer su mnogi bili odseceni od grada, vetric je pirkao, cak su pustili i ceo Mobijev album pa sam istinski uzivala. Terasica, pijuckas hladno picence ,bez leda (iako svi koriste led, piju neke koktele i sve tako a ja … meni je bolje bez leda, hvala… ) – ma uzivancija….
Ponovo sam napunila baterije za stan prepun bubasvaba i rupa u zidovima i na plafonu kroz koje ulazi voda kad pada kisa, smaranje sa mrezom, mazanje autanom, gutanje lekova, voznja sa cuvarom…..
Isli smo na IILJU..(ilja – ostrvo).
Ali to je ustvari poluostrvo ???!!! Tamo ima puno kafica koji imaju svoje plaze i ok je. Kulirali smo u kaficu 4 sata, ruckali, pijuckali, pricali o svemu i svacemu o Haitiju, Srbiji, Portugalu, Luandi, Angoli, Americi….
Nije bilo uopste vruce, zbog oluje prosle noci nije bilo ni guzve jer su mnogi bili odseceni od grada, vetric je pirkao, cak su pustili i ceo Mobijev album pa sam istinski uzivala. Terasica, pijuckas hladno picence ,bez leda (iako svi koriste led, piju neke koktele i sve tako a ja … meni je bolje bez leda, hvala… ) – ma uzivancija….
Ponovo sam napunila baterije za stan prepun bubasvaba i rupa u zidovima i na plafonu kroz koje ulazi voda kad pada kisa, smaranje sa mrezom, mazanje autanom, gutanje lekova, voznja sa cuvarom…..
Tuesday, March 27, 2007
NOVI DOZIVLJAJI MACKA TOSE U LUANDI
Ok, nije bas tako lako pisati svaki dan.. Pritisnu te da radis i nema vremena za blog :)
Da vidimo, sta ste propustili.....
Pa, recimo u petak dok smo se vracali kuci, grupa mladica nas je pratila dok smo se peli uz stepeniste, do stana i kako nam je komsija odjasnio, nameravali da nas opljackaju i uradili bi to da nije bilo cuvara ispred zgrade - a i bio bi to pun pogodak za njih jer Bruno stalno vuce sa sobom svoj lap top..Ihaj.. Mogli bi ... pa...uzimajuci u obzir cene ovde..dva tri dana nista da ne rade....
E, to je bilo u peeetaaak.
U subotu nas ispalila koleginica koja je trebalo da nas pokupi pa da se majemo negde, i tako smo se smarali celog dana u stanu... A onda je uvece bilo strasno nevreme, imala sam utisak da ce limeni krov komsijine zgrade da odleti pravo u moj prozor(hvala bogu nije). Elem, kako bi sto bolje posmatrali munje i gledali poplavu na ulici smestili smo se u deo Brunove sobe koji je nekad bio terasa, pa su to zastaklili i tako, sad je nesto kao polu soba... ali nema namestaja... I naravno nestalo je struje cim je jaci vetar poceo da duva! Dok smo tako posmatrali munje cula sam samo BBBBUUUUUMMMMMMMM! I naravno vrata su bila zatvorena i naravno sa unutrasnje strane nije bilo kvakeeee!! E u tom trenutku sam se osecala ko debil - ko Mr Been! I posle par trenutaka razmisljanja krenula ramenom na vrata na silno zaprepascenje Bruna, ali posto su vrata bila malo jaka za taj tip razvaljivanj, krenula sam sa kung fu tehnikom, noga u vrata...niiiindzaaaa....I vrata su malo pukla..onda jos jedan udarac, pa jos jedan, onda je Bruno preuzeo - kad sam ja napravila rupu on je poceo da lomi deo po deo iverice i tako smo napravili malu rupu s jedne strane, pa onda jos jednu s druge, provukli ruku i .... bili smo slobodni...iako i dalje zarobljeni u stanu ali opet slobodniiii...
Da vidimo, sta ste propustili.....
Pa, recimo u petak dok smo se vracali kuci, grupa mladica nas je pratila dok smo se peli uz stepeniste, do stana i kako nam je komsija odjasnio, nameravali da nas opljackaju i uradili bi to da nije bilo cuvara ispred zgrade - a i bio bi to pun pogodak za njih jer Bruno stalno vuce sa sobom svoj lap top..Ihaj.. Mogli bi ... pa...uzimajuci u obzir cene ovde..dva tri dana nista da ne rade....
E, to je bilo u peeetaaak.
U subotu nas ispalila koleginica koja je trebalo da nas pokupi pa da se majemo negde, i tako smo se smarali celog dana u stanu... A onda je uvece bilo strasno nevreme, imala sam utisak da ce limeni krov komsijine zgrade da odleti pravo u moj prozor(hvala bogu nije). Elem, kako bi sto bolje posmatrali munje i gledali poplavu na ulici smestili smo se u deo Brunove sobe koji je nekad bio terasa, pa su to zastaklili i tako, sad je nesto kao polu soba... ali nema namestaja... I naravno nestalo je struje cim je jaci vetar poceo da duva! Dok smo tako posmatrali munje cula sam samo BBBBUUUUUMMMMMMMM! I naravno vrata su bila zatvorena i naravno sa unutrasnje strane nije bilo kvakeeee!! E u tom trenutku sam se osecala ko debil - ko Mr Been! I posle par trenutaka razmisljanja krenula ramenom na vrata na silno zaprepascenje Bruna, ali posto su vrata bila malo jaka za taj tip razvaljivanj, krenula sam sa kung fu tehnikom, noga u vrata...niiiindzaaaa....I vrata su malo pukla..onda jos jedan udarac, pa jos jedan, onda je Bruno preuzeo - kad sam ja napravila rupu on je poceo da lomi deo po deo iverice i tako smo napravili malu rupu s jedne strane, pa onda jos jednu s druge, provukli ruku i .... bili smo slobodni...iako i dalje zarobljeni u stanu ali opet slobodniiii...
Friday, March 23, 2007
Thursday, March 22, 2007
ZIVOT U LUANDI
Ok, znam da je dosadno citati samo tekst ali svi oni koji misle da znaju sta je spori internet - phhhh iznenadili bi se brzinom (citaj sporoscu) interneta u Angoli.
Ehhh, danas je ves sesti dan!
Ponedeljak je bio jedan od onih dana kada mislis "od danas ce sve biti mnogo bolje" jer smo u ponedeljak dobili struju i vodu. Jeeeee.
Ali nije.
Najveci problem u Luandi je sto ne mozes slobodno da se kreces. Ispred vrata stana je strazar koji te cuva tokom noci od 7h uvece do 7h ujutru. Vozac dolazi po tebe, prati te do automobila, vozi te do posla, vraca te kuci posle posla i ti si u stanu do sutra ujutru i onda sve krece ispocetka. Vrteskaaaaa...Jednostavno nije sigurno ici ulicama ni sam ni u drustvu(mi smo u nekom nesigurnom kraju grada pride), cak i kad si u automobilu moras da zakljucas vrata automobila, kad ti se oni sto prodaju sve i svasta na ulicama priblize - zatvaras prozor....smaranjee. Cak i kad fotografises moras to da cinis sa izvesnim oprezom.Moje su sve slike iz automobila u pokretu i sve su fjjjuuuuu... Juce se konacno prekinuo niz tih dosadnih dana kada si samo zatvorenik i isli smo na picu(20$) i posle toga na pice u jedan divan, divan kafic ali stvarno nisam zelela da se smaram fotografisanjem jer sam konacno zelela da se opustim i uzivam u toplom vetru i pogledu na zvezde.....
Luanda je pre rata imala oko 100.000stanovnika a onda su tokom godina izbeglice dolazile i stvarale naselja koja lice na nase ciganske male (ovde to zovu musek) kao npr Kazanga gde su i slikane one slicke sa analize. Danas sam ponovo isla na teren u isti deo grada koji je inace postavljen na takvom zemljistu koje ne upija najbolje vodu i posto je sada kisna sezona bare ali ogromne bare su svuda. Snimala sam danas nase probijanje kroz jezera i planine smeca...
Muzika u Angoli... pa ovako imaju naravno sambu ili kako je ovde zovu semba, kuduru(nesto kao tehno..ali nije..), kizomba (par plese i njisu kukovima i kad god ovde pomenes nekom kizombu svi su u fazonu hi,hi,hi...i naravno izuzetno je popularan hip hop (20.marta 50 cent je imao koncert ovde).
Juce je na redu bila africka hrana i pitali su me da li hocu to da narucim ili nesto drugo i ja sam naravno htela da probam sta oni to jedu i ako ste nekad u Angoli i pitaju vas da li hocete funz (na kraju je z kao zvaka) kazite da necete... bolje... to je nesto kao neka kasa koja je jako zilava i lepljiva a kompaktna i bela je i .... necete, verujte mi...mada su mi danas pomenuli ka lu lu i planiram to da probam, nesto kao przena riba i sveza riba i neko lisce i povrce i .... deluje interesantno.
Inace ovde ima i jako lepih zgrada iz vremena pre rata dok su portugalci bili ovde. Sada naftne kompanije ovde grade ogromne zgrade za svoja sedista, grade se hoteli, ulice, zeleznica....Ovde ima jako, jako mnogo para koje naravno uglavnom skupljaju belci i ima mnogo ali mnogo bede...Inace, niko ne prica engleski, svi pricaju portugalski mada Bruno(Portugalac inace) umire od smeha zbog nacina na koji ga pricaju i konstrukcija koje prave...
Jos sutra i onda vikend.. Nadam se da cemo ponovo na plazu...
Tuesday, March 20, 2007
Prvo javljanje iz Angole
OK, dok cekam prespori internet da otvori moj mail, kako bih proverila ko sve misli na mene danas, mogu lagano da krenem sa opisivanjem mojih dozivljaja u protekla cetiri dana.
Prvo, samo putovanje do Luande je pravi izazov, ja sam putovala 40h!
U Johanesburgu sam imala dugu, dugu pauzu. Sleteli smo u 6.35h odnosno po juznoafrickom vremenu 7.35h i po planu, trebalo je da u 15h krenem za Luandu. Ali ne, moj let je bio odlozen 2 sata jer naravno to je TAAG – Angolska aviokompanija koja cesto tako kasni. U Johanesburgui sam nasla i smoking free área i bila sam tako srecnaaaa. Inace u tom kaficu gde mozes na miru da zapalis cigaretu sam i upoznala Franka, imã 22 godine i vec godinu dana putuje svetom. Ruta je bila otprilike – Svajcarska – Skandinavske zemlje-Moskva-transsibirskom zeleznicom 6 dana do Monolije-Mongolija-Kina-Tajland-Australija, kupili automobil i automobilom presli kontinent-Juzna Amerika(Cile, Argentina,México)-Njujork-Vasington-Johanesburg. Kakav put… Konacno smo poleteli…. Stjuardese u TAAGu su stare i mirisu na kuhinju i bas su bezveze u poredjenju sa Francuskinjama koje su tako divne, ocuvane i ljubazne….Inace leteli smo nekim ogromnim Boingom i bilo je jako puno ljudi na tom letu…(za sve one koji su mislili da cu da letim nekom malenom jedrilicom :)) Já sam tu upoznala Alberta koji radi za Angolskog operatera mobilnih telefona i mrzi juznoamerikance i smejao mi se kad sam pocela da se mazem repelentom pré nego smo sleteli. Smaranje na aerodromu i cekanje na prtljag… Sve vreme leta já sam strahovala za prtlljag i molila se da sve bude ok. I onda pronaci na traci svoj crni kofer medju ostalim crnim koferima….AAAAA… Ali i nije bilo toliko tesko na kraju…
Simon me cekao, hvala bogu, jer sam mislila da ce zbog ovolikog kasnjenja ljudi koji su trebali da me cekaju odustati od daljeg cekanja i da cu morati da camim na aerodromu vekovima.
E to je bilo nesto…moja prva voznja kroz Luandu.. Prvo sto primetite je mnostvo dzipova i automobila na ulicama…ali ne to nije nesto na sta ste navikli recimo u Beogradu, zato sto tamo postoje trake i svi se krecu u jednom ili drugom smeru a ovde se ne zna ko se kako krece, preticanje je s leve i s desne strane, svi se ubacuju u kolonu bez nekog reda, mozda postoji samo jedan ili dva semafora, najsmesniji su saobracajci koji pokusavaju da regulisu saobracaj ali ih niko ne primecuje…Onda mini busevi koji voze milion ljudi i voze kao sumanuti..I ta paranoja da vrata automobila moraju da budu zakljucana.. Uglavnom, to je nesto sto se jako tesko opisuje, mora da se dozivi. Elem, odvezli smo se do banke i promenili automobil i onda odvezli vozaca kuci..Eeeeee, vozac naravno zivi u nekom predgradjuuuu. Do njegove kuce nema puta ali zato imã jako velikih, ogromnih rupa na putu. Ovde ne mozes da vozis nista drugo osim dzipova jer ako nisu rupe na putu onda su ogromna jezera na ulicama i u jednom ili drugom slucaju potrebno ti je da imãs ogroman automobil. Inace na ulicama je previse ljudi i guzva je i vazduh je tezak i oseca se miris benzina svuda…Ali, mi smo pokupili Bruna, mog cimera iz Portugalije i otisli pored okeana u neki kafic da popijemo picence. I tada… potpuno druga slika… Fancy kafic na plazi, neka lagana muzikica, super atmosfera, svi oko tebe lepi, srecni i bogati… Uopste nemas osecaj da si na istom mestu gde si bio malopre.. TIA – This Is Africa…
Bilo je skroz ok u kaficu ali onda povratak u stan. Da li je potrebno da napomenem da nismo imali struju ni vodu u trenutku kada sam stigla …i nismo imali sve to i naredna tri dana…ali..sta reci.. Inace, ispred zgrade je bio cuvar koji nas je dopratio do vrata stana gde je cekao drugi cuvar koji nas cuva preko noci od 19h do 7h.
U subotu nas je vozac dovezo do banke, inace ovde ne smes da ides nigde peske, moras da budes vozen od tacke A do tacke B i to bas smara, jer se osecas kao u zatvoru…Elem, otisli smo u super market da kupimo nesto ali nismo mogli nista normalno da kupimo jer nismo imali gde sve te stvari da smestimo jer nismo imali struju, i tako samo smo prosetali po onom supermarketu… O cenama neki drugi put, ali skupo je.. Bila je prevelika vrucina i zagusljivo i bezveze, ponovo guzva na ulicama i mnogo, mnogo ljudi…Posle sopinga Bruno je kuvao pastu sa sosom od paradajza, luka i tune i nije tako lose. Inace u nasoj maloj zajednici Bruno kuva a já perem sudove. Stan je sav u haosu i imamo jako puno ogromnih bubasvaba, mozda kad budem prestala da se plasim toliko i slikam neku …
Inace u nedelju ujutru sam se probudila sa ogromnim paukom u mojoj mrezi i prvo nisam znala da li je komarac ili pauk i bilo mi je frka da je komarac i da me ujeo i da cu da dobijem maliariju…i da cu da umrem..(preterujem), a onda sam ukapirala da je to onaj veliki pauk koga svi imamo u nasim stanovima i koji rucka muve i ostale male insekte…ali nije mi bilo sve jedno ni tada.. A onda u kupatilu je bio guster – geko… 
Njega se nisam plasila, znam da su oni dobri i da jedu bubasvabe i komarce a i plafon je visok i já se ne plasim gustera ali Bruno je bio u histeriji…U nedelju smo isli na plazu van Luande, putovali dva satã i usput nas je zaustavio policajac i pokusavao da nam nadje nesto da bi nas kaznio kao i uzeo pare..nista nije naso i pustio nas je..to je inace cesto ovde, uostalom kao i kod nas ranije a i sada kad vide strance odmah zaustavljaju kola i maltretiraju ljude.. 
Plaza je super, usput je prelepa priroda, proplanci sa baobabima, negde u daljini vidis more i sve je savrseno...Cak je i taj put koji vodi prema juznim provincijama prilicno dobar, ali kad smo skrenuli sa glavnog puta put je skroz los i sve do plaze je put prepun rupa...Ali plaza je skroz ok...Bilo je i visokih talasa i skakali smo u talase i suncali se i skroz je bilo super...i izgoreli veoma brzo svi osim Kristofera koji je crn i nije mogao da izgori...Bilo je puno kraba na plazi...Tog dana sam zaspala u 20h..
Prvo, samo putovanje do Luande je pravi izazov, ja sam putovala 40h!
Poletanje – odlican je osecaj kad avion ubrzava i ubrzava i ubrzava i taman se naviknes na tu brzinu i hoces da ide brze a onda se samo odvoji od zemlje i vise nemas taj osecaj da ides brzo samo osetis u usima da je pritisak visok. I onda gledas kako se sve smanjuje i kucice i putevi i sve a onda vidis samo oblake i samo oblake…Preletanje iznad Alpa je bilo skroz super. 
Pocelo je da mi bude frka kad smo stigli na Sarl de Gol, ali sam brzo nasla drustvo(jos dok sam izlazila iz aviona) – deckic 24.godine ide do Johanesburga… Uspeli smo da nadjemo bus do naseg gatea i posle toga je pocelol smaranje na aerodromu.Aerodrom je ogroman, ogroman, ogroman… Mada klinac je veoma hrabar ali i malo ksenofobican. Njegova prica je otprilike: rodjen u Kotoru, vec tri godine po 6 meseci radi na brodu (utovar kontejnera), obiso je ceo svet, ima porodicnih problema i tako… U avionu do Johanesburga je sedeo pored 3 Crnca i nije smeo da zaspi. Já sam sedela pored druga medicinskog brata iz Kube koji ide u Bocvanu da radi a kubanska vlada mu placa za to.. I ima u pasosu izlaznu vizu – dozvolu da sme da napusti zemlju… strasnooooo…Ali sav je veseo, pevusi stalno nesto, stalno je narucivao cãs pivo, cãs vino, pa konjak, pa pivo… i tako u krug…
U Johanesburgu sam imala dugu, dugu pauzu. Sleteli smo u 6.35h odnosno po juznoafrickom vremenu 7.35h i po planu, trebalo je da u 15h krenem za Luandu. Ali ne, moj let je bio odlozen 2 sata jer naravno to je TAAG – Angolska aviokompanija koja cesto tako kasni. U Johanesburgui sam nasla i smoking free área i bila sam tako srecnaaaa. Inace u tom kaficu gde mozes na miru da zapalis cigaretu sam i upoznala Franka, imã 22 godine i vec godinu dana putuje svetom. Ruta je bila otprilike – Svajcarska – Skandinavske zemlje-Moskva-transsibirskom zeleznicom 6 dana do Monolije-Mongolija-Kina-Tajland-Australija, kupili automobil i automobilom presli kontinent-Juzna Amerika(Cile, Argentina,México)-Njujork-Vasington-Johanesburg. Kakav put… Konacno smo poleteli…. Stjuardese u TAAGu su stare i mirisu na kuhinju i bas su bezveze u poredjenju sa Francuskinjama koje su tako divne, ocuvane i ljubazne….Inace leteli smo nekim ogromnim Boingom i bilo je jako puno ljudi na tom letu…(za sve one koji su mislili da cu da letim nekom malenom jedrilicom :)) Já sam tu upoznala Alberta koji radi za Angolskog operatera mobilnih telefona i mrzi juznoamerikance i smejao mi se kad sam pocela da se mazem repelentom pré nego smo sleteli. Smaranje na aerodromu i cekanje na prtljag… Sve vreme leta já sam strahovala za prtlljag i molila se da sve bude ok. I onda pronaci na traci svoj crni kofer medju ostalim crnim koferima….AAAAA… Ali i nije bilo toliko tesko na kraju…
Simon me cekao, hvala bogu, jer sam mislila da ce zbog ovolikog kasnjenja ljudi koji su trebali da me cekaju odustati od daljeg cekanja i da cu morati da camim na aerodromu vekovima.
E to je bilo nesto…moja prva voznja kroz Luandu.. Prvo sto primetite je mnostvo dzipova i automobila na ulicama…ali ne to nije nesto na sta ste navikli recimo u Beogradu, zato sto tamo postoje trake i svi se krecu u jednom ili drugom smeru a ovde se ne zna ko se kako krece, preticanje je s leve i s desne strane, svi se ubacuju u kolonu bez nekog reda, mozda postoji samo jedan ili dva semafora, najsmesniji su saobracajci koji pokusavaju da regulisu saobracaj ali ih niko ne primecuje…Onda mini busevi koji voze milion ljudi i voze kao sumanuti..I ta paranoja da vrata automobila moraju da budu zakljucana.. Uglavnom, to je nesto sto se jako tesko opisuje, mora da se dozivi. Elem, odvezli smo se do banke i promenili automobil i onda odvezli vozaca kuci..Eeeeee, vozac naravno zivi u nekom predgradjuuuu. Do njegove kuce nema puta ali zato imã jako velikih, ogromnih rupa na putu. Ovde ne mozes da vozis nista drugo osim dzipova jer ako nisu rupe na putu onda su ogromna jezera na ulicama i u jednom ili drugom slucaju potrebno ti je da imãs ogroman automobil. Inace na ulicama je previse ljudi i guzva je i vazduh je tezak i oseca se miris benzina svuda…Ali, mi smo pokupili Bruna, mog cimera iz Portugalije i otisli pored okeana u neki kafic da popijemo picence. I tada… potpuno druga slika… Fancy kafic na plazi, neka lagana muzikica, super atmosfera, svi oko tebe lepi, srecni i bogati… Uopste nemas osecaj da si na istom mestu gde si bio malopre.. TIA – This Is Africa…
Bilo je skroz ok u kaficu ali onda povratak u stan. Da li je potrebno da napomenem da nismo imali struju ni vodu u trenutku kada sam stigla …i nismo imali sve to i naredna tri dana…ali..sta reci.. Inace, ispred zgrade je bio cuvar koji nas je dopratio do vrata stana gde je cekao drugi cuvar koji nas cuva preko noci od 19h do 7h.
U subotu nas je vozac dovezo do banke, inace ovde ne smes da ides nigde peske, moras da budes vozen od tacke A do tacke B i to bas smara, jer se osecas kao u zatvoru…Elem, otisli smo u super market da kupimo nesto ali nismo mogli nista normalno da kupimo jer nismo imali gde sve te stvari da smestimo jer nismo imali struju, i tako samo smo prosetali po onom supermarketu… O cenama neki drugi put, ali skupo je.. Bila je prevelika vrucina i zagusljivo i bezveze, ponovo guzva na ulicama i mnogo, mnogo ljudi…Posle sopinga Bruno je kuvao pastu sa sosom od paradajza, luka i tune i nije tako lose. Inace u nasoj maloj zajednici Bruno kuva a já perem sudove. Stan je sav u haosu i imamo jako puno ogromnih bubasvaba, mozda kad budem prestala da se plasim toliko i slikam neku …
Inace u nedelju ujutru sam se probudila sa ogromnim paukom u mojoj mrezi i prvo nisam znala da li je komarac ili pauk i bilo mi je frka da je komarac i da me ujeo i da cu da dobijem maliariju…i da cu da umrem..(preterujem), a onda sam ukapirala da je to onaj veliki pauk koga svi imamo u nasim stanovima i koji rucka muve i ostale male insekte…ali nije mi bilo sve jedno ni tada.. A onda u kupatilu je bio guster – geko… 
Njega se nisam plasila, znam da su oni dobri i da jedu bubasvabe i komarce a i plafon je visok i já se ne plasim gustera ali Bruno je bio u histeriji…U nedelju smo isli na plazu van Luande, putovali dva satã i usput nas je zaustavio policajac i pokusavao da nam nadje nesto da bi nas kaznio kao i uzeo pare..nista nije naso i pustio nas je..to je inace cesto ovde, uostalom kao i kod nas ranije a i sada kad vide strance odmah zaustavljaju kola i maltretiraju ljude.. 
Plaza je super, usput je prelepa priroda, proplanci sa baobabima, negde u daljini vidis more i sve je savrseno...Cak je i taj put koji vodi prema juznim provincijama prilicno dobar, ali kad smo skrenuli sa glavnog puta put je skroz los i sve do plaze je put prepun rupa...Ali plaza je skroz ok...Bilo je i visokih talasa i skakali smo u talase i suncali se i skroz je bilo super...i izgoreli veoma brzo svi osim Kristofera koji je crn i nije mogao da izgori...Bilo je puno kraba na plazi...Tog dana sam zaspala u 20h..
Saturday, March 10, 2007
I dalje teku pripreme
Pa dragi moji konacan datum mog putovanja se zna ….15.mart.
Put pocinjem sa Beogradskog aerodroma pa preko Pariza sve do Johanesburga a odatle do Luande, koja je inace i moja konacna odrednica.
A u pasosu mi je konacno i angolska visa koju u principu mozete da dobijete i za jedan dan zbog vrlo jednostavne procedure izrade same vize, ali na zalost, cekate do dve nedelje dok je ne dobijete.
To otprilike izgleda tako sto vam kazu da donesete dve fotografije i popunite formularcic i onda vam kazu da ih pozovete u cetvrtak npr… Vi ih onda pozovete u cetvrtak a oni vam kazu da ih pozovete u petak a kada ih ponovo pozovete oni vam kazu - zovite u ponedeljak… I konacno vam zakazu da donesete pasos i 30dolara npr u ponedeljak a zatim vas zovu sutradan da vam kazu da ipak dodjete u petak????? I to je to … A kada se pojavite u petak onda vam kazu da su od jutros neke ljude bas vratili i zakazali im za utorak…..Onda posto ste se bas sprijateljili sa devojkom koja radi na recepciji, jer ste se cule vec hiljadu puta, zatrepcete svojim okicama i kazete da vi dolazite “izdaleka” i ona vam onda sredi da vas ipak ne prebace za utorak. I konacno viza je u vasem pasosu.
Da ne pricam kako u medjuvremenu morate da bukirate kartu za avion koji polazi tacno odredjenog datuma a vi nemate pojma da li mozete da dobijete vizu i koji datum ce uopste biti na vizi.A uz to imate i ogranicenje za prtljag – 20kg + 8.5kg rucni prtljag. Aaaaa… Zene i ogranicenje prtljaga, pa da li su oni normalni i ko uopste smislja ova pravila. I tu se otvaraju nova pitanja – koliko je tezak moj kofer,koliko su teske moje bluzice, pantalone, kreme, losioni, lekovi…..Uzmete vagu pa merite i tada vec pocinjete da ludite…
Pa onda vakcine i tablete i gelovi i sprejevi protiv uboda komaraca.
Da li ste ikada bili u situaciji da u sred zime u Srbiji kupujete sredstvo koje sprecava ujed komaraca? To otprilike izgleda tako sto pola sata negde iza traze zalihe od prosle godine I onda vam svi od reda iznose ista sredstva koja imaju a nijedno od tih vam ne odgovara. I onda nadjete nesto sto moze da posluzi dok ne stignete tamo.
Sto se vakcina tice, da bi ste usli u Angolu morate da imate zuti karton koji znaci da ste primili vakcinu protiv zute groznice a kada ste vec na institutu Batut iskoristite priliku da uzmete i vakcinu protiv neke od egzoticnih bolesti kao sto sam ja uzela protiv trbusnog tifusa(ovo zadovoljstvo ce vas kostati 3900din). U jednom danu mozete uzeti samo dve vakcine L Ukoliko zelite da se vakcinisete protiv hepatitisa B morate da znate da se uzimaju tri vakcine – izmedju prve dve vremenski period je mesec dana a trecu uzimate posle sest meseci i tada sticete trajni imunitet. A inace, bas sada se pojavila i kolera u Luandi pa razmisljam da uzmem pored tetanusa i vakcinu protiv kolere. Pa savetovanje sa lekarima… Posto protiv malarije da uzimam Doxiciclyn onda vam prepisu jos gomilu lekova koji ce da ublaze nuspojave i uz to da se nadje jos koji lekic za svaki slucaj.
A ono sto sam saznala o samoj zemlji i o gradu u koji idem… Pa otprilike u najkracim crtama – sve je skupo, postoji ulicni kriminal na ulicama, ne nositi nista sa sobom i nista skupoceno na sebi, uvece nositi duge nogavice i rukave i obavezno mazati telo i lice sredstvima protiv ujeda komaraca (posto su malaricni komarci aktivni nocu), spavati ispod mreze, ne setati sam ulicama, piti flasiranu vodu i njome zube prati. Imaju dva mobilna operatera (ali i roming sa 064), kablovski internet je oko 100dolara mesecno, ali je dial up mnogo jeftiniji, jeftin je benzin, hrana i kozmetika skupa, muzika lagana i portugalski kojim pricaju jako komplikovan.
I ono sto je najbitnije u celoj ovoj prici je da ako krenete na ovakvo jedno putovanje imate puno strpljenja i da ne gubite zivce.
Uglavnom, ima jos cetiri dana do dana D i jos dosta vremena da se izvrse konacne pripreme pa videcemo na kraju sta me ceka u Luandi posle predjenih oko 12.500,00km u vazduhu u jednom pravcu..he,he,he.
Put pocinjem sa Beogradskog aerodroma pa preko Pariza sve do Johanesburga a odatle do Luande, koja je inace i moja konacna odrednica.
A u pasosu mi je konacno i angolska visa koju u principu mozete da dobijete i za jedan dan zbog vrlo jednostavne procedure izrade same vize, ali na zalost, cekate do dve nedelje dok je ne dobijete.
To otprilike izgleda tako sto vam kazu da donesete dve fotografije i popunite formularcic i onda vam kazu da ih pozovete u cetvrtak npr… Vi ih onda pozovete u cetvrtak a oni vam kazu da ih pozovete u petak a kada ih ponovo pozovete oni vam kazu - zovite u ponedeljak… I konacno vam zakazu da donesete pasos i 30dolara npr u ponedeljak a zatim vas zovu sutradan da vam kazu da ipak dodjete u petak????? I to je to … A kada se pojavite u petak onda vam kazu da su od jutros neke ljude bas vratili i zakazali im za utorak…..Onda posto ste se bas sprijateljili sa devojkom koja radi na recepciji, jer ste se cule vec hiljadu puta, zatrepcete svojim okicama i kazete da vi dolazite “izdaleka” i ona vam onda sredi da vas ipak ne prebace za utorak. I konacno viza je u vasem pasosu.
Da ne pricam kako u medjuvremenu morate da bukirate kartu za avion koji polazi tacno odredjenog datuma a vi nemate pojma da li mozete da dobijete vizu i koji datum ce uopste biti na vizi.A uz to imate i ogranicenje za prtljag – 20kg + 8.5kg rucni prtljag. Aaaaa… Zene i ogranicenje prtljaga, pa da li su oni normalni i ko uopste smislja ova pravila. I tu se otvaraju nova pitanja – koliko je tezak moj kofer,koliko su teske moje bluzice, pantalone, kreme, losioni, lekovi…..Uzmete vagu pa merite i tada vec pocinjete da ludite…
Pa onda vakcine i tablete i gelovi i sprejevi protiv uboda komaraca.
Da li ste ikada bili u situaciji da u sred zime u Srbiji kupujete sredstvo koje sprecava ujed komaraca? To otprilike izgleda tako sto pola sata negde iza traze zalihe od prosle godine I onda vam svi od reda iznose ista sredstva koja imaju a nijedno od tih vam ne odgovara. I onda nadjete nesto sto moze da posluzi dok ne stignete tamo.
Sto se vakcina tice, da bi ste usli u Angolu morate da imate zuti karton koji znaci da ste primili vakcinu protiv zute groznice a kada ste vec na institutu Batut iskoristite priliku da uzmete i vakcinu protiv neke od egzoticnih bolesti kao sto sam ja uzela protiv trbusnog tifusa(ovo zadovoljstvo ce vas kostati 3900din). U jednom danu mozete uzeti samo dve vakcine L Ukoliko zelite da se vakcinisete protiv hepatitisa B morate da znate da se uzimaju tri vakcine – izmedju prve dve vremenski period je mesec dana a trecu uzimate posle sest meseci i tada sticete trajni imunitet. A inace, bas sada se pojavila i kolera u Luandi pa razmisljam da uzmem pored tetanusa i vakcinu protiv kolere. Pa savetovanje sa lekarima… Posto protiv malarije da uzimam Doxiciclyn onda vam prepisu jos gomilu lekova koji ce da ublaze nuspojave i uz to da se nadje jos koji lekic za svaki slucaj.
A ono sto sam saznala o samoj zemlji i o gradu u koji idem… Pa otprilike u najkracim crtama – sve je skupo, postoji ulicni kriminal na ulicama, ne nositi nista sa sobom i nista skupoceno na sebi, uvece nositi duge nogavice i rukave i obavezno mazati telo i lice sredstvima protiv ujeda komaraca (posto su malaricni komarci aktivni nocu), spavati ispod mreze, ne setati sam ulicama, piti flasiranu vodu i njome zube prati. Imaju dva mobilna operatera (ali i roming sa 064), kablovski internet je oko 100dolara mesecno, ali je dial up mnogo jeftiniji, jeftin je benzin, hrana i kozmetika skupa, muzika lagana i portugalski kojim pricaju jako komplikovan.
I ono sto je najbitnije u celoj ovoj prici je da ako krenete na ovakvo jedno putovanje imate puno strpljenja i da ne gubite zivce.
Uglavnom, ima jos cetiri dana do dana D i jos dosta vremena da se izvrse konacne pripreme pa videcemo na kraju sta me ceka u Luandi posle predjenih oko 12.500,00km u vazduhu u jednom pravcu..he,he,he.
Thursday, February 15, 2007
Dan 1. Bloga - Priprema :)
Dakle, frka je. Proslo je malo vise od 24 sata kako sam saznala da idem u Afriku. Danas je cetvrtak, 15. Februar i da mi je neko juce reko da cu vec danas da postanem expert za malariju, zutu groznicu i ekonomsku/politicku situaciju u Angoli i diljem Afrike, rekla bi mu...ma daaaaaj...
Subscribe to:
Comments (Atom)