Prvo javljanje iz Angole

OK, dok cekam prespori internet da otvori moj mail, kako bih proverila ko sve misli na mene danas, mogu lagano da krenem sa opisivanjem mojih dozivljaja u protekla cetiri dana.
Prvo, samo putovanje do Luande je pravi izazov, ja sam putovala 40h!

Poletanje – odlican je osecaj kad avion ubrzava i ubrzava i ubrzava i taman se naviknes na tu brzinu i hoces da ide brze a onda se samo odvoji od zemlje i vise nemas taj osecaj da ides brzo samo osetis u usima da je pritisak visok. I onda gledas kako se sve smanjuje i kucice i putevi i sve a onda vidis samo oblake i samo oblake…Preletanje iznad Alpa je bilo skroz super.

Pocelo je da mi bude frka kad smo stigli na Sarl de Gol, ali sam brzo nasla drustvo(jos dok sam izlazila iz aviona) – deckic 24.godine ide do Johanesburga… Uspeli smo da nadjemo bus do naseg gatea i posle toga je pocelol smaranje na aerodromu.Aerodrom je ogroman, ogroman, ogroman… Mada klinac je veoma hrabar ali i malo ksenofobican. Njegova prica je otprilike: rodjen u Kotoru, vec tri godine po 6 meseci radi na brodu (utovar kontejnera), obiso je ceo svet, ima porodicnih problema i tako… U avionu do Johanesburga je sedeo pored 3 Crnca i nije smeo da zaspi. Já sam sedela pored druga medicinskog brata iz Kube koji ide u Bocvanu da radi a kubanska vlada mu placa za to.. I ima u pasosu izlaznu vizu – dozvolu da sme da napusti zemlju… strasnooooo…Ali sav je veseo, pevusi stalno nesto, stalno je narucivao cãs pivo, cãs vino, pa konjak, pa pivo… i tako u krug…

U Johanesburgu sam imala dugu, dugu pauzu. Sleteli smo u 6.35h odnosno po juznoafrickom vremenu 7.35h i po planu, trebalo je da u 15h krenem za Luandu. Ali ne, moj let je bio odlozen 2 sata jer naravno to je TAAG – Angolska aviokompanija koja cesto tako kasni. U Johanesburgui sam nasla i smoking free área i bila sam tako srecnaaaa. Inace u tom kaficu gde mozes na miru da zapalis cigaretu sam i upoznala Franka, imã 22 godine i vec godinu dana putuje svetom. Ruta je bila otprilike – Svajcarska – Skandinavske zemlje-Moskva-transsibirskom zeleznicom 6 dana do Monolije-Mongolija-Kina-Tajland-Australija, kupili automobil i automobilom presli kontinent-Juzna Amerika(Cile, Argentina,México)-Njujork-Vasington-Johanesburg. Kakav put… Konacno smo poleteli…. Stjuardese u TAAGu su stare i mirisu na kuhinju i bas su bezveze u poredjenju sa Francuskinjama koje su tako divne, ocuvane i ljubazne….Inace leteli smo nekim ogromnim Boingom i bilo je jako puno ljudi na tom letu…(za sve one koji su mislili da cu da letim nekom malenom jedrilicom :)) Já sam tu upoznala Alberta koji radi za Angolskog operatera mobilnih telefona i mrzi juznoamerikance i smejao mi se kad sam pocela da se mazem repelentom pré nego smo sleteli. Smaranje na aerodromu i cekanje na prtljag… Sve vreme leta já sam strahovala za prtlljag i molila se da sve bude ok. I onda pronaci na traci svoj crni kofer medju ostalim crnim koferima….AAAAA… Ali i nije bilo toliko tesko na kraju…
Simon me cekao, hvala bogu, jer sam mislila da ce zbog ovolikog kasnjenja ljudi koji su trebali da me cekaju odustati od daljeg cekanja i da cu morati da camim na aerodromu vekovima.
E to je bilo nesto…moja prva voznja kroz Luandu.. Prvo sto primetite je mnostvo dzipova i automobila na ulicama…ali ne to nije nesto na sta ste navikli recimo u Beogradu, zato sto tamo postoje trake i svi se krecu u jednom ili drugom smeru a ovde se ne zna ko se kako krece, preticanje je s leve i s desne strane, svi se ubacuju u kolonu bez nekog reda, mozda postoji samo jedan ili dva semafora, najsmesniji su saobracajci koji pokusavaju da regulisu saobracaj ali ih niko ne primecuje…Onda mini busevi koji voze milion ljudi i voze kao sumanuti..I ta paranoja da vrata automobila moraju da budu zakljucana.. Uglavnom, to je nesto sto se jako tesko opisuje, mora da se dozivi. Elem, odvezli smo se do banke i promenili automobil i onda odvezli vozaca kuci..Eeeeee, vozac naravno zivi u nekom predgradjuuuu. Do njegove kuce nema puta ali zato imã jako velikih, ogromnih rupa na putu. Ovde ne mozes da vozis nista drugo osim dzipova jer ako nisu rupe na putu onda su ogromna jezera na ulicama i u jednom ili drugom slucaju potrebno ti je da imãs ogroman automobil. Inace na ulicama je previse ljudi i guzva je i vazduh je tezak i oseca se miris benzina svuda…Ali, mi smo pokupili Bruna, mog cimera iz Portugalije i otisli pored okeana u neki kafic da popijemo picence. I tada… potpuno druga slika… Fancy kafic na plazi, neka lagana muzikica, super atmosfera, svi oko tebe lepi, srecni i bogati… Uopste nemas osecaj da si na istom mestu gde si bio malopre.. TIA – This Is Africa…
Bilo je skroz ok u kaficu ali onda povratak u stan. Da li je potrebno da napomenem da nismo imali struju ni vodu u trenutku kada sam stigla …i nismo imali sve to i naredna tri dana…ali..sta reci.. Inace, ispred zgrade je bio cuvar koji nas je dopratio do vrata stana gde je cekao drugi cuvar koji nas cuva preko noci od 19h do 7h.
U subotu nas je vozac dovezo do banke, inace ovde ne smes da ides nigde peske, moras da budes vozen od tacke A do tacke B i to bas smara, jer se osecas kao u zatvoru…Elem, otisli smo u super market da kupimo nesto ali nismo mogli nista normalno da kupimo jer nismo imali gde sve te stvari da smestimo jer nismo imali struju, i tako samo smo prosetali po onom supermarketu… O cenama neki drugi put, ali skupo je.. Bila je prevelika vrucina i zagusljivo i bezveze, ponovo guzva na ulicama i mnogo, mnogo ljudi…Posle sopinga Bruno je kuvao pastu sa sosom od paradajza, luka i tune i nije tako lose. Inace u nasoj maloj zajednici Bruno kuva a já perem sudove. Stan je sav u haosu i imamo jako puno ogromnih bubasvaba, mozda kad budem prestala da se plasim toliko i slikam neku …
Inace u nedelju ujutru sam se probudila sa ogromnim paukom u mojoj mrezi i prvo nisam znala da li je komarac ili pauk i bilo mi je frka da je komarac i da me ujeo i da cu da dobijem maliariju…i da cu da umrem..(preterujem), a onda sam ukapirala da je to onaj veliki pauk koga svi imamo u nasim stanovima i koji rucka muve i ostale male insekte…ali nije mi bilo sve jedno ni tada.. A onda u kupatilu je bio guster – geko… Njega se nisam plasila, znam da su oni dobri i da jedu bubasvabe i komarce a i plafon je visok i já se ne plasim gustera ali Bruno je bio u histeriji…U nedelju smo isli na plazu van Luande, putovali dva satã i usput nas je zaustavio policajac i pokusavao da nam nadje nesto da bi nas kaznio kao i uzeo pare..nista nije naso i pustio nas je..to je inace cesto ovde, uostalom kao i kod nas ranije a i sada kad vide strance odmah zaustavljaju kola i maltretiraju ljude..

Plaza je super, usput je prelepa priroda, proplanci sa baobabima, negde u daljini vidis more i sve je savrseno...Cak je i taj put koji vodi prema juznim provincijama prilicno dobar, ali kad smo skrenuli sa glavnog puta put je skroz los i sve do plaze je put prepun rupa...Ali plaza je skroz ok...Bilo je i visokih talasa i skakali smo u talase i suncali se i skroz je bilo super...i izgoreli veoma brzo svi osim Kristofera koji je crn i nije mogao da izgori...Bilo je puno kraba na plazi...Tog dana sam zaspala u 20h..